Svakodnevnica na nasim zeleznicama....

Službene (i neslužbene) vesti vezane uz železnicu...

Svakodnevnica na nasim zeleznicama....

Postby 644 » 15. 03. 2009. 17:38 GMT +0000

Danas sam u Somborskim novinama procitao ovaj clanak, pa reko da podelim i sa vama.

U ocov!

I ja, i moja putovanja, i moja ljubav prema vozovima, i vozovi, i železnica i glavni železničar koji svim vozovima upravlja.

Naravno da sam, desetak minuta pre nego što ću poći na somborsku železničku stanicu, proverila da li ide voz za Novi Sad, preko Bogojeva, a to znači bez presedanja – i pošto je odgovor bio potvrdan, naravno da sam, kao i svaki kulturan putnik, na stanicu stigla desetak minuta ranije.

Nedelja je. Voz kreće u deset i dvadeset osam. Iznenađena sam što je pred blagajnom ogroman red. Uglavnom su to mladi, znači studenti. Vidi se po prtljagu i po onome što viri iz prtljaga, brižnim majčinskim rukama ušuškano u kuhinjske krpe. Bila sam ubeđena da studenti idu nekim kasnijim vozovima, no ništa mi drugo ne preostaje nego da stanem u red i uzdam se u brzinu kojom blagajnica štancuje karte.

Nekoliko minuta red se ne pomera, a onda prostruji vest, ne preko razglasa, već od blagajnice, da voz preko Bogojeva za Novi Sad ne ide, ali ide onaj preko Vrbasa. Znači, s presedanjem. Pošto kreće za par minuta, karte možemo kupiti u vozu.

U dilemi sam da li da se vratim kući ili ne, da li da idem autobusom ili ne, jer iz iskustva znam da se veza u Vrbasu čeka satima, no kondukter me ubeđuje da čekamo samo tri minute – i ja oduševljeno ulazim u vagon. Drugi. U prvi su svi navalili, ne znam zašto, niti razmišljam o tome, ali znam da nikada nisam umela da se guram – i zato biram drugi vagon. Mesta ima za sve, a baš nas ima dosta i voz kreće tačno po redu vožnje za Vrbas. U deset i dvadeset.

Napolju je prava zima. Nisam sigurna koliki je minus jer uživam u njemu, pa i ne proveravam, ali posle desetak minuta shvatam zašto su svi mladi nahrlili u prvi vagon. U drugom nema grejanja. To jest ima, ali ne radi. Oblačim kaput koji sam, po navici, skinula, kao što je i red kada uđeš u voz i nađeš slobodno mesto. Oblačim ga bez gunđanja. Nije mi prvi put da ustanovim da je u vagonu ili pretoplo ili prehladno, a nije mi ni prvi put da ustanovim da voz prosto mili po šinama. I sve čekam da, kao pas, počne da zastajkuje kod svake bandere. I da je obeležava.

Do Vrbasa smo, umesto jedan, putovali dva sata.

Pri izlasku naivno se osvrćem, tražeći voz za Novi Sad. Davno su protekle one tri minute čekanja za koje je kondukter garantovao. I opet prostruji vest, ne preko razglasa – da čekamo jedan sat.

Stajati napolju ili u čekaonici?

Junačim se malo napolju, pa priznajem poraz i ulazim u čekaonicu, očekujući da se bar malo zgrejem. Opet naivno! Istina, duva iz neke ogromne kutije, okačene tik ispod plafona, verovatno duva toplo, ali između prolaza do blagajne i izlaza na ulicu nema vrata i odande duva hladno.

Pokušavam da otkrijem koliko se statistički uklapam u godine putnika i otkrivam da skoro svima mogu biti mama, a bogme, dosta je i onih kojima mogu biti i baka. Istina, baka u crvenom novom kaputu a, koliko vidim, nisu ni oni u starim krpama.

"Brzi voz iz Subotice, za Beograd, a preko Vrbasa i Novog Sada, dolazi na treći kolosek", dreknu razglas i potera nas napolje.

Opet se ne guram. Dok voz stigne, dok stane, stići ću i ja do vrata vagona pred kojima je najmanja gužva.

I stižem. I ne verujem svojim očima! Brzi voz su lokomotiva i jedan vagon. Pa još s kupeima, da bude manje mesta! Nas stotinak, ali kao da sam jedino ja zgranuta. Studenti mirno ulaze u vagon, zbijaju redove bez gunđanja, očigledno im nije prvi put, pomeraju se, sabijaju, sabijaju – i na kraju je ispred širom otvorenih vrata ostalo nas petoro. Nema šanse da uđemo.

Otpravnik hladnokrvno gleda nas, pa mašinovođu, ja mudrujem i ubeđujem ga da me kao najstarijeg putnika smesti u lokomotivu, on gleda kroz mene, lice mu kao maska, niti me vidi niti čuje, a kamoli da pomišlja da prikači još jedan vagon. Ja pomišljam da legnem pred lokomotivu i pozovem i ostale putnike da to učine i da ne mrdamo dok se vagon ne prikači – no ispada da je otpravnik u pravu. Odjednom sam pretposlednja. Uspevam da se popnem u vagon, a to stvarno treba uspeti jer je prvi stepenik povisok, a moja torba poteška. Iza mene uspeva da uđe jedna devojka, onda se stvorio i jedan momak, a otpravnik, s jednako kamenim licem, spolja zatvara vrata. Kasnije smo ustanovili da se jedino tako, spolja – i otvaraju.

U centralnoj sam loži naše železnice, u hodniku pored klozeta. S još dvanaest putnika. Ne znam koliko je to zgusnutih putnika po jednom metru kvadratnom, no svako svakom duva ili u vrat ili u lice. Što je dobro. Grejanje ne radi. Duva i vetar sa svih strana. Što je takođe dobro. Oduvaće sve bacile. I nesnosni smrad klozeta koji je ispunio svaki kubni santimetar vazduha. Dve devojke stavljaju šal preko usta, treća počinje da se preznojava, bledi, skida kaput, klizeći niz vrata vagona, u čučanj, da ne padne u nesvest. Što je opet dobro. I ja sam na ivici nesvesti ali, pomažući devojci da ne padne, zaboravljam na sebe.

Zaboravljam i na Induse koji kao grozdovi vise kroz prozore i vrata svojih vozova; zaboravljam i na stočne vagone, a oni bi sigurno bili komotniji nego ovaj "brzi"; zaboravljam "romantične vozove", naveliko reklamirane; zaboravljam koliko je "novih švedskih" vozova moja država kupila; zaboravljam koliko je auta kupila glavnim železničarima i mnogim drugim političarima – i shvatam zašto voz ipak ne zastajkuje kod svake bandere. Mi smo bandere. Nas je pas putem obeležavao.

U Sombor sam se vratila autobusom.
644
Majstor Mašinovođa
 
Posts: 929
Joined: 09. 05. 2007. 16:05 GMT +0000

Re: Svakodnevnica na nasim zeleznicama....

Postby paja patak » 26. 03. 2009. 19:26 GMT +0000

Dobar tekst,najvise mi se dopalo "studenti mirno ulaze..."
Da,da i ja sam kao student mirno ulazio! Samo sto kad sam poceo sa faksom, vozno vreme je bilo krace,pa smo trpeli stajanje i manjak mesta. Kao apsolvent sam i ja isao autobusom *sad*
Ne razumem se bas najbolje!
User avatar
paja patak
Putnik 1. razred
 
Posts: 65
Joined: 18. 04. 2007. 19:03 GMT +0000
Location: SUBOTICA

Re: Svakodnevnica na nasim zeleznicama....

Postby Jovisha » 31. 05. 2009. 0:59 GMT +0000

paja patak wrote:Dobar tekst,najvise mi se dopalo "studenti mirno ulaze..."
Da,da i ja sam kao student mirno ulazio! Samo sto kad sam poceo sa faksom, vozno vreme je bilo krace,pa smo trpeli stajanje i manjak mesta. Kao apsolvent sam i ja isao autobusom *sad*




...dobro je sto priznajes da si putovao zeleznicom,mnogi to zaborave(potisnu iz secanja), iako su nekad putovali kao studenti.....
...........pozzz.........
Jovisha
Majstor Mašinovođa
 
Posts: 999
Joined: 02. 12. 2008. 18:05 GMT +0000
Location: Novi Sad

Re: Svakodnevnica na nasim zeleznicama....

Postby voz » 10. 06. 2009. 12:48 GMT +0000

Evo još jedne ;)
Železnice Srbije - ogledalo države

Nema boljeg načina da se upozna neka zemlja od putovanja njezinim vozovima. Kao što se, kažu, ne može sakriti sirotinja i kašalj, tako se ni pred putnikom voza ne može prevideti sređenost države ili sakriti njezina zapuštenost. Vozovi na neki način sažimaju vreme i prostor, tehnologiju i kulturu, reflektuju socijalni život zajednice. U vozu i oko njega sve je vidljivo u nepatvorenom obliku. Železnice su slika države, njezine organizovanosti, odgovornosti i podesnosti za život.

Autor: Pavle Radić
Izvor: Danas

Od Beograda do Sremskih Karlovaca nekih je šezdesetak kilometara. Živopisni krajolik Srema odmara znatiželjnog putnika, bilo da je to ravničarski deo, do Beške, bilo da su to pitomi obronci Fruške gore, Čortanovci, Karlovački Vinogradi, Karlovci. Naravno, kad je putovanje normalno, kad se ne svede na maltretiranje. A putovanje našim vozovima, ima tome dvadesetak godina, veće je ili manje maltretiranje. Čak i na glavnim koridorima, takozvanim evropskim, prema Nišu, Sofiji, Skoplju, prema Subotici na kojem se nalaze i Sremski Karlovci. O maltretiranju na putovanju lokalnim prugama Srbije može se samo pretpostavljati.

Putnik nikad nije siguran da li će voz kojim planira putovanje, biti otkazan. Niti mu to stanično osoblje pouzdano može reći, sve dok debelo ne prođe vreme predviđeno za polazak voza. Kašnjenje vozova je takoreći normalno stanje, a na nepoštovanje voznog reda kao da su se svikli putnici apatični zbog nemoći da išta promene. Na zapuštene stanične zgrade i poluurušene pomoćne objekte provincijskih stanica, na zakorovljenu prugu i protrule pružne pragove, pažnju obraćaju samo putnici koji retko putuju vozom. I verovatno retki stranci iz uređenijih zemalja zbunjeni prizorima putovanja Železnicama Srbije, koji zbog nekih svojih razloga putuju vozom. Neuredni vagoni koji saobraćaju u domaćem saobraćaju, dva, retko tri vagona, što putnici doživljavaju kao luksuz, išarani su grafitima, sa pohabanim su i zakrpljenim sedištima. Neretko kao da su u saobraćaj povučeni sa deponije. U hodnicima vagona i većini kupea se puši. Grafiti „Pravda za Uroša“, „Grobari“, flomasterima ispisana imena i svakakvi crteži. Viđaju se i male, poput karti za igranje, nalepnice Nacionalnog stroja, a ponegde su se mogle videti i isto tako male nalepnice sa slikom Dimitrija Ljotića u uniformi. Na svašta svikli putnici ne osvrću se na gužve, na zapuštene vagone i prateću ikonografiju, na prizore sitne korupcije kad putnik daje novac kondukteru a ovaj mu ne izdaje kartu. Uobičajena konverzacija među putnicima potiskuje rezignaciju zbog uslova putovanja. O osećanju nemoći putnika da išta mogu promeniti, može se samo slutiti. Svako jedva čeka da putovanje privede kraju. Čak i ako se radi o putovanju na tako živopisnoj relaciji, kao što je relacija od Beograda do Sremskih Karlovaca, koja bi da je uređena železnica, da je uređena država, mogla biti više nego relaksirajući doživljaj. Ovako, već dvadesetak godina putnici, kondukteri, stanično i vozno osoblje, vagoni, nalepnice perverznih organizacija i još perverznijih likova, zakorovljene pruge, zapuštene stanične i druge usputne oronule zgrade, deo su otužnog mozaika koji verodostojno odražava jedan aspekt našeg neveselog društvenog stanja. Jesu li drugi aspekti tog stanja bolji? U sređenim državama, sređena je i železnica. Pred železnicom, tom zgusnutom tehnološkom i socijalnom faktografijom, moć demagogije i propagande koja vrvi u našem javnom, posebno političkom životu, ništavna je.

Putujte Železnicama Srbije. Otrežnjujuće je to iskustvo. I pored svih iskušenja koje vas na takvim putovanjima čekaju, spoznaćete najmanje dve stvari. Najpre koliko je interesantan krajolik Srbije čak i ako se gleda kroz prljave prozore vagona, a potom i u kakvom je stanju Srbija, njezina osnovna infrastruktura, tehnologija, institucije, organizovanost, odgovornost, kultura. Pred putovanjem vozom koprena marketinških trikova i obmana puca kao mehur od sapunice.


http://www.b92.net/putovanja/vesti.php? ... _id=365150
User avatar
voz
Moderator
 
Posts: 3349
Joined: 20. 05. 2006. 21:20 GMT +0000
Location: Batajnica

Re: Svakodnevnica na nasim zeleznicama....

Postby Jovisha » 10. 06. 2009. 15:24 GMT +0000

voz wrote:Evo još jedne ;)
Železnice Srbije - ogledalo države

Nema boljeg načina da se upozna neka zemlja od putovanja njezinim vozovima. Kao što se, kažu, ne može sakriti sirotinja i kašalj, tako se ni pred putnikom voza ne može prevideti sređenost države ili sakriti njezina zapuštenost. Vozovi na neki način sažimaju vreme i prostor, tehnologiju i kulturu, reflektuju socijalni život zajednice. U vozu i oko njega sve je vidljivo u nepatvorenom obliku. Železnice su slika države, njezine organizovanosti, odgovornosti i podesnosti za život.

Autor: Pavle Radić
Izvor: Danas

Od Beograda do Sremskih Karlovaca nekih je šezdesetak kilometara. Živopisni krajolik Srema odmara znatiželjnog putnika, bilo da je to ravničarski deo, do Beške, bilo da su to pitomi obronci Fruške gore, Čortanovci, Karlovački Vinogradi, Karlovci. Naravno, kad je putovanje normalno, kad se ne svede na maltretiranje. A putovanje našim vozovima, ima tome dvadesetak godina, veće je ili manje maltretiranje. Čak i na glavnim koridorima, takozvanim evropskim, prema Nišu, Sofiji, Skoplju, prema Subotici na kojem se nalaze i Sremski Karlovci. O maltretiranju na putovanju lokalnim prugama Srbije može se samo pretpostavljati.

Putnik nikad nije siguran da li će voz kojim planira putovanje, biti otkazan. Niti mu to stanično osoblje pouzdano može reći, sve dok debelo ne prođe vreme predviđeno za polazak voza. Kašnjenje vozova je takoreći normalno stanje, a na nepoštovanje voznog reda kao da su se svikli putnici apatični zbog nemoći da išta promene. Na zapuštene stanične zgrade i poluurušene pomoćne objekte provincijskih stanica, na zakorovljenu prugu i protrule pružne pragove, pažnju obraćaju samo putnici koji retko putuju vozom. I verovatno retki stranci iz uređenijih zemalja zbunjeni prizorima putovanja Železnicama Srbije, koji zbog nekih svojih razloga putuju vozom. Neuredni vagoni koji saobraćaju u domaćem saobraćaju, dva, retko tri vagona, što putnici doživljavaju kao luksuz, išarani su grafitima, sa pohabanim su i zakrpljenim sedištima. Neretko kao da su u saobraćaj povučeni sa deponije. U hodnicima vagona i većini kupea se puši. Grafiti „Pravda za Uroša“, „Grobari“, flomasterima ispisana imena i svakakvi crteži. Viđaju se i male, poput karti za igranje, nalepnice Nacionalnog stroja, a ponegde su se mogle videti i isto tako male nalepnice sa slikom Dimitrija Ljotića u uniformi. Na svašta svikli putnici ne osvrću se na gužve, na zapuštene vagone i prateću ikonografiju, na prizore sitne korupcije kad putnik daje novac kondukteru a ovaj mu ne izdaje kartu. Uobičajena konverzacija među putnicima potiskuje rezignaciju zbog uslova putovanja. O osećanju nemoći putnika da išta mogu promeniti, može se samo slutiti. Svako jedva čeka da putovanje privede kraju. Čak i ako se radi o putovanju na tako živopisnoj relaciji, kao što je relacija od Beograda do Sremskih Karlovaca, koja bi da je uređena železnica, da je uređena država, mogla biti više nego relaksirajući doživljaj. Ovako, već dvadesetak godina putnici, kondukteri, stanično i vozno osoblje, vagoni, nalepnice perverznih organizacija i još perverznijih likova, zakorovljene pruge, zapuštene stanične i druge usputne oronule zgrade, deo su otužnog mozaika koji verodostojno odražava jedan aspekt našeg neveselog društvenog stanja. Jesu li drugi aspekti tog stanja bolji? U sređenim državama, sređena je i železnica. Pred železnicom, tom zgusnutom tehnološkom i socijalnom faktografijom, moć demagogije i propagande koja vrvi u našem javnom, posebno političkom životu, ništavna je.

Putujte Železnicama Srbije. Otrežnjujuće je to iskustvo. I pored svih iskušenja koje vas na takvim putovanjima čekaju, spoznaćete najmanje dve stvari. Najpre koliko je interesantan krajolik Srbije čak i ako se gleda kroz prljave prozore vagona, a potom i u kakvom je stanju Srbija, njezina osnovna infrastruktura, tehnologija, institucije, organizovanost, odgovornost, kultura. Pred putovanjem vozom koprena marketinških trikova i obmana puca kao mehur od sapunice.


http://www.b92.net/putovanja/vesti.php? ... _id=365150




...... :I
...........pozzz.........
Jovisha
Majstor Mašinovođa
 
Posts: 999
Joined: 02. 12. 2008. 18:05 GMT +0000
Location: Novi Sad


Return to Vesti

Who is online

Users browsing this forum: No registered users